Join the new world

О ЗМИЈАЊУ И ЗМИЈАЊСКОМ ВЕЗУ









Поздрав свима!

Одлучих да наставим тамо гдје сам стала и да довршим моје писаније о Змијању и Змијањском везу. Можда је требало да направим мало дужу паузу између два текста, али плашим се да ћу изгубити вољу, а и стара пословица каже: гвожђе се кује док је вруће! 🙂

Не знам колико сте упознати са географским положајем Змијања и са свим благодетима ових крајева. Покушаћу укратко да вас упознам са овим дијелом Босанксе Крајине и са историјском подлогом и обичајима овог поднебља.







Област Змијање (централни дио Босанске Крајине) заузима још од половине ХVI вијека сав простор измећу крајишких ријека Врбас на истоку и Сане на западу, планине Козаре на сјеверу и Мркоњић Града и Кључа на југу. На овом простору у средњем вијеку постојала је тзв. жупа Земљаник у саставу Доњих Крајева, доцније Крајине. Падом под турску власт 1528. на терену Земљаника настаје нахија Змијање (нахија- најмања административна јединица Османског царства).
Од најстаријих времена до данас Змијање је насељено Србима православне вјере. Исламизација у овом крају никада није успјела, нити је имала присталица за све вријеме отоманске управе. Становништво се од вајкада бавило сточарством, и то првенствено овчарством.
Нахијом Змијање управљали су домаћи кнезови. Први је био кнез Ратко из прве половине ХVI вијека са својим сједиштем у Доњем Раткову, код Среденика, по коме је и Ратково, највеће српско село у цијелој Босанској Крајини и добило име. Овај крај има богату епску традицију и изњедрило је јунака од Змијања Рајка који је опјеван у народној пјесми овога краја.


Одговара Рајко од Змијања:

„Не дају се кључи од Крајине,
Док не скрве три сабље пашине,
И црн курјак не завије с пања!“
Тако, кнеже, и оче и мајко,
Кличу сложно љути Крајишници,
Планином се разлегоше крици:
„Та један је од Змијања Рајко“

(Рајко од Змијања, српска народна пјесма)






(Географски положај Змијања | 2007.)








Као што сам раније поменула, Змијање је у средњем вијеку било у саставу старе босанске жупе Земљаник, која се први пут помиње у Пријездиној повељи 1287. Данашње Змијање је административно подијељено измећу четири општине: Бање Луке, Санског Моста, Мркоњића и Кључа, и обухвата села и насеља: Ратково Горње и Доње, Дујаковце, Локваре, Лусиће, Стричиће, Соколово Горње и Доње, Ситницу, Стражице, Дубицу, Стублове, Чађавицу, Павиће, Радманиће, Шљивно, Хазиће, Вилусе, Добрњу, Кадину Воду и представљају централни део области. Својом рељефном конфигурацијом Змијање представља овећу доловиту и брежуљасту висораван, настањену по разбацаним селима, са благим нагињањем и постепеним спуштањем од југоистока према сјеверозападу. Њена релативна надморска висина је између 700 и 800 метара, изузимајући највише планинске врхунце Луњевца, Мањаче, Батаруше, Грчке градине и Водичког врха, који су далеко виши. Дејтонским споразумом из новембра 1995. године Змијање је постало гранична област Републике Српске према Федерацији Босне и Херцеговине.







Након Другог свјетског рата, југословенске (комунистичке) власти организовале су планско расељавање становништва из неколико села доњег Змијања, пошто је цијели крај незванично био познат као четнички. Становништво ових насеља се у значајном броју иселило у Војводину и Бањалуку, а дијелом и у Поткозарје, пошто је овај, такође српски крај, остао готово пуст послије усташких и њемачких покоља у Другом свјетском рату.
Највећи број се населио у околини Сремске Митровице и Новог Сада. Данас у Каћу поред Новог Сада постоји Удружење грађана „Змијање“.

Змијањци спадају у ширу категорију Крајишника. Од знаменитијих Змијањаца вриједи издвојити: Петра Кочића, српског књижевника о којем сам писала у претходном чланку, Уроша Дреновића, српског четничког војводу, Од Змијања Рајка, српског хајдука,кнеза Ратка.




(војвода Урош Дреновић)


Bojвoдa Уpoш Дpeнoвић рођен је 11. новембра 1911. на Ситници (Мањача), у угледној и имућној трговачкој породици. Као угледна личност и угледан учитељ службовао је у Бараћима, гдје се оженио свештеничком кћерком Надеждом Гојић 1939. године и добио сина. У рат улази као резервни официр. Организатор је устанка на Мањачи, као и одреда "Петар Кочић" чији је био командант.

Од одреда "Петар Кочић" Дреновић формира четнички пук "Мањача", а касније и четничку бригаду "Змијање" чији је био командант Павле Мутић. По одлуци ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића 3. јуна 1943. године Урош Дреновић је постављен за четничког команданта корпуса, којим је командовао све до погибије на Чађавици до дејства Британске авијације у Мају 1944. године. Војводу Уроша Дреновића сахрањују његови четници на врху Мањаче. Његов гроб био је свето и тајно мјесто и до пада комунизма непознаница за комунисте који му убијају супругу Надежду са сином јединцем у селу Ситница.



]
(споменик Урошу Дрновићу и црква Клисина у Стричићима)


Војводу Уроша Дреновића сахранили су припадници равногорског покрета на врху Мањаче, 2002. након ексхумације са мјеста на коме је раније био тајно сахрањен.
Дреновић је први четнички војвода из Другог свјетског рата чији су посмртни остаци сачувани, а након распада Југославије сахрањени уз почасти његових сабораца и других равногораца.

На дан Светог Прокопија 21. јула 2002. године открива се спомен обиљежје заслужном команданту војводи Урошу Дреновићу уз благослов Српске православне цркве и борачке организације Републике Српске и оснива се први Свесрпски сабор на Мањачи који прелази у традиционални Свесрпски сабор.







Постоје многобројни споменици који свједоче о историји и култури овог краја. Оно што је традиционално и што је уврштено у својеврсну категорију нематеријалног културног наслијеђа је свакако Змијањски вез.

Змијањски вез представља посебну технику коју су практиковале жене на Змијању. Користи се за украшавање женске одјеће и предмета у домаћинствима, укључујући вјенчанице, мараме, хаљине и постељину.
Плаве нити на бијелом платну основа су змијањског веза. Материјал на којем је приказано умијеће израде змијањског веза доживљавао је трансформацију, али је вез и даље задржавао аутентичне специфичности. Прво се везло на конопљиним и ланеним платнима, затим на памучним, а данас се овај вез презентује и на савременим индустријским тканинама. Иглом се праве крстићи, који се спајају у разне геометријске облике. Богатство шара и облика, од родног крста, јабуке и гране, цвјетова и других облика представљају праву ризницу израза и значења: срећа у породици, добро здравље, здраво потомство и слично. Дјевојке са Змијања украшавале су своје ношње што богатијим везом, како би показале да су спремне за удају.






Најчешћи орнаменти који превладавају у змијањском везу су стилизовани биљни облици правилне и симетричне геометријске основе. Мотив кола у облику ромба најчешће се уочава у змијањском везу. Велики је број комбинација кола са ситнијим мотивима. Коло симболише небо, кружно кретање, један је од симбола божанства. Ромб је и женски симбол који означава женску чулност и плодност. Симболика орнамента који се код српског народа назива коло, јесте слика живота и свијета као вјечног кретања, условљеног усаглашеним космичким ритмом супротности. Вез садржи снажну симболику која се преноси генерацијама, те промовише креативност, друштвену једнакост и разноликост.








Змијањски вез је изразито таман, црн или модро плав. Ријетко се срећу појединачни крстићи црвене, свијетлоплаве, бијеле или жуте боје, као и пришивене стаклене перлице, металне шљокице, срма или дукати на ношњама из имућнијих породица. Од прве половине XIX вијека, вез је био првенствено црн. Боја се добијала природним бојењем – морењем. Са доласком аустроугарске војске у ове крајеве, долази и индиго (чивит), који је служио за бојење униформи, а који је народ са Змијања тада почео да користи и у својој радиности.







Змијањски вез није промијенио своју боју, а највећа количина сачуваних примјерака је у модрој боји. Ако временски посматрамо, можемо рећи да је Змијањски вез вијековима црне боје, а тек вијек и по модроплав. Модроплав се данас највише препознаје, обзиром да је као такав 2014. године уврштен на UNESCO Листу нематеријалног културног насљеђа од свјетског значаја, што не искључује његову првобитно црну боју.







Змијањски вез је данас веома популаран начин украшавања одјеће и народне ношње. Има шаролику употребу, те га често можемо видјети као основну технику израде сувенира, накита, послужавника, ручника, украсних јастучића. Модроплава боја на бијелим тканинама дјелује веома ефектно и плијени пажњу.







Змијањски вез је и свјетско културно добро.
Сматра се најстаријим ручним везом на Балкану, специфичим по техници покрстице и тамноплавој боји. Сваке године се у оквиру програма манифестације Кочићев збор, последње недјеље у августу у Парку „Петар Кочић“ у Бањалуци одржавају радионице Змијањског веза. Ту имате прилику научити све 4 технике овог веза, а то су прорлак, подвлакно, пруталачка и крстачка техника.









Овим дивним фотографијама завршићу своје скромно излагање о Змијању и Змијањском везу. Не знам колико вам је тема била интересантна, али ја сам своју жељу испунила. Још да научим да везем, па да комплетирам вјештине. 🙂
За крај бих жељела да се захвалим играчу Финве на овом прекрасном параграф раздјељивачу или ранфли, који је креиран за потребе мојих чланака такође са мотивима Змијањског веза. ❤








п.с. Пошто је данас изборни дан, издигните се изнад интернет хејта и препуцавања. Ви то можете. Љубац. 🙂




𝓭𝓲𝓳𝓪𝓷𝓪𝓫𝓵🦋