Join the new world

ПЕТАР КОЧИЋ, ЈУНАК МОГ КРАЈА









Поздрав, другари!

Већ неко вријеме нисам написала ништа. Не знам да ли сам упала у некакву врсту еРепублик колотечине или се нешто друго десило, али подстакнута једном иновацијом у еСрбији, одлучих да поново пишем.

Веома ми се допала идеја о оснивању Министарства историје и о чланцима са историјском тематиком. Сматрам да би требалo више писати о српским обичајима и српском фолклору, све у сврху очувања нашег вјерског, културног и историјског идентитета.
Чланак сам иницијално мислила објавити у новинама Министарства историје, али пошто сам изашла из оквира историјског, чега сам била свјесна још док сам прикупљала грађу за текст, одлучила сам да се вратим својим новинама и све ово мало проширим, а боме и спакујем у неколико текстова о мом завичају.

Познато вам је да сам из Бањалуке, а моји преци су из подножја Мањаче, „од манастира Гомионица“, те сам емотивно везана за овај крај. Много и често писала сам о поменутом манастиру, а оно што у последње вријеме посебно привлачи моју пажњу је змијањски вез. Не знам колико ће Вама , дјечацима, ова тема бити интересантна, али испунићу своју жељу и писаћу баш о томе. Тема је исцрпна и свеобухватна, те ће ми бити потребно више од једног текста да бар дјелимично обрадим оно што сам замислила. Али, стрпљен-спасен, тако кажу.







Змијањски вез не постоји без Змијања, нити Змијање постоји без Мањаче и Петра Кочића.







Петар Кочић ( 1877—1916) родио се у селу Стричићи, у области Змијање. Његов отац, Јован, био је православни свештеник, а мајка Мара (дјевојачки Вулин) домаћица. У биљешкама о свом родном крају из 1909. године Кочић наводи да је у Змијању у то вријеме било четрдесет и четири куће Кочића по разним змијањским селима. Кочићи су змијањски старосједиоци и као крсну славу прослављају Светог Игњатија Богоносца.

На позив оца у својој десетој години (1887) дошао је у манастир Гомионица, гдје га је један монах подучавао читању и писању. Манастирска средина, која је била традиционална и национално романтична, оставила је видног трага на Кочићево образовање. Научио је да чита и пише у овом манастиру. Његов отац, Герасим Кочић, био је монах у Гомионици, а касније се у њему замонашио и Кочићев брат Илија.









Манастир Гомионица са црквом посвећеном Ваведењу Пресвете Богородице налази се 42 километра западно Бањалуке, уз горњи ток ријеке Гомионице, заправо њене десне притоке, потока Матаваза. До манастира се стиже путем који од Бањалуке води за Бронзани Мајдан, а одатле се одваја још 12 километара асфалтног пута до села Кмећани чија су домаћинства расута око манастира. Послије II сјетског рата Гомионица је претворена у женски манастир, а 1953. године службено је проглашен спомеником културе.




(Манастир Гомионица)


Кочић је напустио Гомионицу након две године, а потом је довршио виша два разреда у српско-православној школи у Бањој Луци. Гимназију је почео учити у Сарајеву, али је због србовања истјеран крајем трећег разреда, те прешао у Београд и ту завршава средњошколско образовање. Старији од других ђака из одјељења, са развијеним националним осјећањем и под свјежим утисцима које је донио из свог родног краја, Кочић је са неповјерењем посматрао нову средину. Током прва три разреда био је један од најбољих ђака. Посебно се истицао у математици, старогрчком, њемачком и српском језику, који је аустроугарска власт захтијевала да се зове „земаљски језик”, не дозвољавајући да се матерњи језик повезује са националном припадношћу.Међутим, у четвртој години наступила је снажна промјена у Кочићевом понашању те је почео да се отворено сукобљава са школским властима. Његова материјална ситуација у Београду била је врло тешка. Често је гладовао, а понекад је био присиљен да преспава на улици или у парку. Свом оцу је написао: „Живот мој у Бањој Луци био је тежак и чемеран, у Сарајеву још гори, а у Београду је достигао највиши врхунац у својим патњама”. Упркос недаћама, није губио понос, о чему је извијестио оца: „Ни пред ким се нисам понизио, нити сам кога што мољакао, јер Кочићи не знају мољакати. Било је дана, и то два или три, кад нијесам ништа окусио, али ипак за то нијесам ни пред ким главе сагнуо, да молим милостињу”




(Гробна плоча Јована Кочића, Петровог оца, у манастиру Гомионица)



Након положене матуре и проведеног распуста у Гомионици, Кочић је дошао у Беч, гдЈе је уписао Филозофски факултет. Бечки период Петра Кочића уједно је и период његовог најактивнијег бављења књижевним радом. Крајем 1902. године Кочић је објавио прву збирку приповједака „С планине и испод планине”, коју је издала бечка Зора. У њој се налазило седам приповједака: „Ђурини записи”, „Јаблан”, „Гроб слатке душе”, „Зулум Симеона Ђака”, „Истинити зулум Симеуна Ђака”, „Мргуда” и „Код Марканова точка”. У збирку није ушла „Туба”, његова прва објављена приповијетка.
Након што је дипломирао, Кочић је провео љето у Босни гдје се 18. септембра 1904. године оженио Милком Вукмановић, која је била једна од првих писмених жена из челиначког краја. Године 1904. је дошао у Србију и кратко вријеме био наставник у Скопљу. Послије двије године преселио се у Сарајево, као чиновник „Просвете“, али је убрзо отпуштен због учешћа у радничком штрајку и протјеран у Бања Луку.




(Породична фотографија Петра Кочића на којој је са супругом Милком и сином Слободаном)



Уочи анексије Босне и Херцеговине од Аустро-Угарске, Кочић покреће лист „Отаџбина“ у Бањој Луци и ствара своју политичку групу која је проповиједала борбу против Аустрије и нарочито непоштедну борбу против остатака феудалног ропства. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у народним масама и код напредне омладине, па је изабран и за посланика аустро-угарског провинцијског Босанског сабора у Сарајеву. Видјевши у њему противника државе, државни органи су га често хапсили и кривично гонили. Лист„Отаџбина“ је достигао широки утицај и утврдио је Кочића као најутицајнију политичку фигуру босанскохерцеговачких Срба, поготово међу народним масама. Овакав часопис није могао да прође без санкција од стане аустроугарске управе, те је Кочићу суђено два пута због нарушавања јавног мира.
Петар Кочић је приступио издржавању казне 22. фебруара 1908, када је, по рјешењу врховног суда, пресуда постала правомоћна. Био је затворен у бањалучком затвору, такозваној Црној кући, гдЈе је својевремено био затворен и Кочићев отац и гдЈе је већ провео два мЈесеца приликом истражног поступка, да би потом био премЈештен у тузлански окружни затвор. Кочић је тешко подносио тамновање у тузланском затвору, те је постајао нервозан и пркосан. Забиљежено је да су код њега у овим приликама знали да наступе часови клонулости и депресије, што су биле прве назнаке тешког душевног стања у које ће касније упасти.







Мучна расположења била су подстакнута забринутошћу због животне егзистенције његове жене и дјетета, здравственим проблемима који су били изазвани лошим затворским условима, али и усамљеношћу пошто је Кочић као политички затвореник био одвојен од других осуђеника. Након што је пуштен из затвора, Кочић је, болестан и исцрпљен, отпутовао у свој родни крај. Због политичког дјеловања у периоду од повратка са студија у Бечу до одласка у затвор, Кочић је објавио само неколико краћих књижевних текстова ("Чврко, " „Молитва”, „Тавновање”, „Кроз мећаву” и „Тежак”), те је сада имао прилику да се поново посвети писању. Прво се посветио етнографском проучавању родног краја, односно пореклу змијањског становништва.







Крајем 1912. године јавили су се први озбиљнији симптоми лошег душевног стања код Кочића. Болест се постепено развијала узимајући све више маха, а његова плаховитост је све више уступала мјесто меланхолији. Стање му се додатно погоршало кад му је трогодишњи син Слободан умро од туберкулозе 1913. године, те је доведен у Београд на лијечење. Умро је 1916. у београдској душевној болници за вријеме окупације. Кочић је дочекао почетак Првог светског рата у болници, међу душевним болесницима. Усљед погоршања болести пао је у постељу 21. августа 1916. године, а умро је у четири сата ујутру 27. августа исте године. Пошто се болничка капела кречила, његов леш био је положен у купатилу. Преминули душевни пацијенти су сахрањивани без ковчега, али је по специјаслној наредби управника један од пацијената по имену Милош, који је уобразио да је Бог, истесао ковчег. За тај посао награђен је Кочићевим капутом. Кочићево тијело је потом тајно донесено на Ново гробље, без спровода пошто су за време окупације била забрањена окупљања. Супруга Милка (умрла 1966) и кћерка Душица непосредно након пишчеве смрти живјеле су тешко. Милка Кочић, иако је надживјела свог супруга за педесет година, никада се није преудала и борила се читав живот за одржавање Кочићеве културне заоставштине. кћерка Душица је завршила студије књижевности у Београду, а потом се удала 1942. године и добила троје потомака — Бојану, Милицу и Петра, који је добио име по свом деди.
Десет година по Кочићевој смрти држава је установила Алеју великана на Новом гробљу. Ту су пренијети остаци генерала Милоша Васића, Јована Цвијића, затим Велимира Теодоровића, ванбрачног сина кнеза Михаила и несрећног Петра Кочића.







Петар Кочић је писао сва три књижевна рода: епику (приповијетке, цртице и слике), лирику (пјесме у стиху и прози) и драму (драмске сатире). Највиши умјетнички домет достигао је пишући приповијетке и драмске сатире. Приказујући народ Босанске Крајине, Кочић је дао неколико значајних ликова који су јединствени у српској књижевности. Родољубље према српском националном бићу и нетрпељивост према аустроугарској окупацији је један од основних мотива Кочићевог стваралаштва. Његово родољубље надовезује се једним својим дијелом на косовску традицију.
Кочић је критиковао и припаднике српске чаршије и цркве (Мејдан Семеуна Ђака) због сарадње са владом и учествовања у глобљењу сељака. Најсистематичнију и најширу критику аустроугарске власти Кочић је остварио у сатиричним драмама „Јазавац пред судом” и „Суданија”.Посебан значај Кочићевог стваралаштва огледа се у љепоти и богатству језика у његовим приповијеткама. Овај језик заснован је на чистом народном српском језику Босанске Крајине који је тек овлаш књижевно редигован. Тај језик је обиљежен разговорном фразом, ритмом и мелодијом, синтаксом, стилским фигурама које одишу Босанском Крајином. Такође, у њему је присутан и велики број дијалектизма, који као лексичка грађа имају многобројна значења.
Кочићево дјело прожима дубока, скоро мистична везаност за природу завичаја. У више својих приповједака представио је борбу човјека са природном стихијом. Међу њима се нарочито издваја скупина приповедака у чијим се насловима јављају предлози простора: „У магли”, „Кроз маглу”, „Кроз светлост” и „Кроз мећаву”.Кочић се сматра једном од најзначајнијих фигура у српској култури. Његово књижевно дјело извршило је снажан утицај на даљи развој српске писане ријечи, док је његово политичко наслијеђе постало темељ различитих политичких оријентација у српском друштву.




(Споменик Петру Кочићу у селу Стричићи)



Оснивањем Републике Српске Петар Кочић постаје својеврсни симбол успостављеног ентитета. Томе свjедочи велики број културних манифестација које су понијеле његово име. Између осталог, његово име носи градски парк у Бањој Луци, Театар фест, културна манифестација Кочићев збор основана 1966. године и двије књижевне награде — Кочићева књига и Кочићево перо, које додјељује Задужбина Петар Кочић. Његов лик је главни мотив на лицу серије новчаница динара Републике Српске које су издате 1993. и главни мотив на лицу серије новчаница од 100 конвертибилних марака које су издате 1998. године.




(велики грб града Бања Лука на којем се као држачи штита виде Петар Кочић и Светислав Тиса Милосављевић)








Колико год сам се трудила да скратим и да не будем преопширна, постоје одређене информације из живота и рада овог умјетника, великана и јунака које се напросто не смију заборавити. У наредном тексту позабавићу се овом поднебљем и оним што ми је првобитно био циљ, а то је змијањски вез. Колико ће вам бити интересантна ова тематика не знам, али како каже стара пословица: свака роба има свог купца.



(Споменик Петру Кочићу у Бањалуци, у истоименом парку)



Остајте ми добро и здраво, па се читамо ускоро. 🙂








𝓭𝓲𝓳𝓪𝓷𝓪𝓫𝓵🦋